Naslovna

Srbija: „Zeleni kilovati” 10 puta skuplji od struje dobijene iz velikih hidrocentrala

21.Feb 2020.

Iako je odlučeno da se za ovu godinu ne menja cena otkupa električne energije iz vetra, sunca, biomase, problem je što je ta proizvodnja nekoliko puta skuplja od struje iz termoelektrana, a plaćaju je svi građani Srbije

Vlada Srbije odlučila je da u 2020. godini ne menja naknadu za podsticaj povlašćenih proizvođača električne energije, pa će ona i dalje biti 0,093 dinara po kilovat-satu, objavljeno je u „Službenom glasniku”.

Naknadu plaćaju svi potrošači električne energije preko računa za struju. Povlašćeni proizvođači električne energije su oni koji proizvode energiju iz obnovljivih izvora. Reč je o malim hidroelektranama (MHE), solarnim elektranama, vetroparkovima, biogasnim elektranama…

Da li će ova odluka da fid-in tarife, odnosno podsticaji koje država daje onima koji grade vetroparkove, male hidroelektrane… biti povod da struja poskupi i u ovoj godini, kao što je bio slučaj prošle, još je rano govoriti. Ali je činjenica da će ove podsticaje za čistu energiju nastaviti da plaćaju i socijalno ugroženi, koji jedva uspevaju da namire i svoje račune prema EPS-u.

Sva ta izdvajanja za „zelene kilovate” ne bi bila problematična kada se ne bi vodila politika dvostrukih aršina. To znači da država, s jedne strane, nastavlja da vodi socijalnu politiku preko kilovata struje dobijene iz uglja, i to tako što je naplaćuje jeftinije nego što je cena proizvodnje, a s druge strane – finansira investitore čiste energije preko džepova tih istih građana.

Osim toga, termoelektrane i velike hidrocentrale poput „Đerdapa” predstavljaju jedinu pravu energetsku stabilnost Srbije. Jer sve i da se na svakom koraku izgradi po jedan novi vetropark, a krovovi budu prekriveni solarnim panelima, naša zemlja ne bi imala dovoljno električne energije, već bi struju morala da uvozi.

Prof. dr Branko Kovačević, predsednik Nadzornog odbora EPS-a, kaže da nigde u Evropi državno preduzeće nema obavezu da direktno od proizvođača otkupljuje čistu energiju, već se to radi na otvorenom tržištu – na berzi, kao, uostalom, i za struju koja se proizvodi iz uglja.

Kako navodi, gubici EPS-a zbog otkupa struje iz obnovljivih izvora energije po subvencionisanim cenama već 2021. godine iznosiće od 100 do 150 miliona evra godišnje (ako se drastično ne poveća naknada za obnovljive izvore).

– Problem je što je proizvodnja „zelene struje” nekoliko puta skuplja od one iz termoelektrana, a više od 10 puta skuplja od struje iz velikih hidrocentrala. Potpuna je nelogičnost i što je država uvela akcizu od 7,5 odsto na struju koju i građani i EPS kao državno preduzeće moraju da plaćaju – kaže Kovačević.

Upitan kako objašnjava da, s jedne strane, imamo socijalnu cenu struje dobijene iz uglja, a s druge obavezu da svaki potrošač plaća skupe „zelene kilovate”, Predrag Simonović, stručnjak za zaštitu životne sredine u planinskih rekama, kaže da je tarifa za takozvane zelene kilovate osnovni razlog izgradnje raznih postrojenja za njihovu proizvodnju i glavni interes onih koji te tarife ubiraju. A svakom je jasno da je reč o krupnom kapitalu.

– Zamenjivanje energije dobijene iz neobnovljivih izvora onom iz obnovljivih jeste imperativ, ali nije kratkoročno ostvariv i ne bi smeo da ide na štetu onih koji su korisnici toga. To zamenjivanje vidova energije trebalo da bude dobrobit za sve kroz smanjenje zagađenja i povećanje energetske stabilnosti i sigurnosti. Ovako, kako stvari sada funkcionišu, u prvi plan se stavljaju interesi uskih grupa iznad javnog interesa očuvanja prirode i svih prirodnih resursa (kad je reč o derivacionim malim hidroelektranama), kao i iznad zdrave životne sredine, ustavne ravnopravnosti građana – kaže Simonović.

Imamo situaciju, dodaje, da se lokalnim samoupravama nudi dobijanje povoljnih kredita za investiranje u vetroparkove ili geotermalna postrojenja da akcionarski proizvode „zelenu energiju” i vraćaju zarađeni novac od njene proizvodnje u svoje budžete i dugoročnog društvenog razvoja.

Izvor; Politika